Omiljeni hobi većine žena, a donekle i muškaraca je poznat pod imenom „tračarenje“. Apsolutno na svakom koraku možemo čuti kako ljudi pričaju o drugim ljudima: u supermarketu, u kozmetičkim salonima, u banci, pa čak i u bolnicama. Smatra se nezaobilaznim ritualom svake popijene kafe sa prijateljima. Istraživanja pokazuju da, iako žene prednjače, ogovaranju su skloni i muškaraci, razlika je u tome što je ženama uglavnom predmet ogovaranja izgled drugih žena, dok muškarci komentarišu upseh, odnosno neuspeh drugih muškaraca.
Ogovaranje je jako tipično za našu zemlju, naročito za južne krajeve, naši ljudi su veoma skloni intrigama, ali ima ga i svuda u svetu – i u Americi možete čuti kako svekrva ogovara snajku. Izgleda da je ogovaranje kao zaraza koja pogađa ljude svih uzrasta i profesija, na koju je retko ko imun.
Ali šta je to što ljude navodi da pričaju o drugim ljudima? U čemu je čar ogovaranja?
Ogovaranje nekada može da predstavlja štit od sopstvenih problema, nekada je mnogo lakše „okrenuti glavu ka tuđem dvorištu“ i tešiti sebe time da ima i gore od našeg. Dok komentarišemo život i probleme drugih, mi, bar u tom trenutku , zaboravimo na na ono što nas muči i podsvesno osetimo olakšanje da nismo jedini kojima nije lako. Neki ljudi ogovaraju iz zabave, omiljena im je zanimacija da komentarišu život i izgled drugih ljudi, to su uglavnom osobe koje vas sa intrigantskim osmehom i sjajem u očima informišu o životima drugih ljudi.
I dok neki ogovaraju da bi se tešili i zabavili, postoje i oni ljudi kojima je ogovaranje hrana za dušu. Tu spadaju osujećeni, neostvareni ljudi, koji su nezadovoljni svojim životom i ogovaranje im je jedini ventil za pražnjenje frustracija.
Međutim postavlja se pitanje da li je ljudima zaista lakše nakon „trač partije“? Da li tračarenje ima terapeutska dejstva?
Tračarenje zaista može blagotvorno uticati po naše mentalno zdravlje, ali u određenoj meri i zavisno od namere. Ukoliko ogovaramo iz zabave, tu nema ničeg zlog, ni dubokog, možemo se fino nasmejati, zabaviti i isprazniti svoje nagomilane tenzije. Ali ako nam je svrha ogovaranja omalovažavanje i spuštanje nekog ko nam nije „simpatičan“, tada škodimo sebi. Kada god pričamo o predmetima naše sujete, mi iznova budimo negativna osećanja u nama koja nam mogu mnogo više naštetiti, nego što će naše mišljenje i reči o nekoj osobi našteti istoj. Svaki put kada ogovaramo iz zle namere, sebe trujemo svojom sopstvenom ogorčenošću i sami sebi stvaramo nepotrebnu negativnu energiju – sami sebi kvarimo trenutak.
Zbog toga je uvek bolja opcija da, kada se sledeći put vidimo, ili čujemo sa nekim od prijatelja, zaobiđemo teme o osobama koje nam nisu mnogo drage. A i postoji ona stara izreka da pametni ljudi pričaju o idejama, a oni drugi o drugim osobama.
